Maks Porter je jednim kratkim, gustim, gotovo poetskim romanom uspio da opiše proces tugovanja, njegovu divljinu, nepredvidljivost, skoro pa mitsku težinu. Tuga je pernato stvorenje ipak nije priča o smrti, nego o onome što ostane iza nje.

U središtu knjige su otac i njegova dva sina koji pokušavaju da prežive naglu smrt majke. U njihov dom ulazi Vrana, istovremeno simbol, utvara, terapeut i destruktivna sila. Ona je tuga pretvorena u oblik, glas koji nadilazi razum. Vrana je haotična, duhovita, brutalna i nježna, sve ono što tuga zaista jeste.

Porter spaja prozu i poeziju, mit i svakodnevicu, dajući nam jedan poseban tekst. U fragmentima, u ritmu nalik psalmu ili snu, on pokazuje kako tuga ne dolazi da bi bila “prevaziđena“, već da izmijeni sve što dodirne.

Ovo je knjiga za čitaoce koji žele nešto drugačije, hrabrije, intimnije. Tuga je pernato stvorenje je romančić koji se otvara kao rana, a zatvara kao znak da bol, koliko god bila razorna, može biti i, jeste, početak nečeg novog.