U trenutku kada hiljade mladih u Crnoj Gori traže posao, javnost s pravom postavlja pitanje – šta je presudilo da upravo kćerka ministra vanjskih poslova bude upućena na rad u Stalnu misiju Crne Gore pri Savjetu Evrope u Strazburu?

Ministar vanjskih poslova Ervin Ibrahimović tvrdi da je Aldinu Ibrahimović za angažman preporučila njena biografija, dok poziva Agenciju za sprečavanje korupcije da „neselektivno“ radi svoj posao. Međutim, upravo to otvara mnogo šire pitanje od toga da li je formalno prekršen zakon.

Ako je presudna bila biografija, zašto javnost nije dobila jasne informacije o tome ko je još bio kandidat, koji su kriterijumi primijenjeni, koliko je bilo prijavljenih i na osnovu čega je izabrana upravo ona?

Jer u jednoj maloj državi, gdje se poslovi u javnom sektoru često posmatraju kroz prizmu partijskih i porodičnih veza, nije dovoljno samo reći da je neko kvalitetan. Potrebno je pokazati kako je taj kvalitet upoređen sa kvalitetom drugih kandidata.

Nije problem što je Aldina Ibrahimović mlada ili što radi u Ministarstvu vanjskih poslova. Problem za javnost nastaje onda kada se na atraktivnu poziciju u evropskom diplomatskom centru upućuje osoba koja je istovremeno kćerka aktuelnog ministra koji rukovodi tim resorom.

I zato je sasvim legitimno pitanje: da je ista biografija pripadala kćerki nekog opozicionog političara, da li bi javnost jednako lako prihvatila objašnjenje da je presudila isključivo biografija?

Ili, još jednostavnije: da je riječ o kćerki osobe koja nema političku funkciju, nema uticaj u državnoj administraciji i nije dio političkog života, da li bi njen izbor izazvao isto pitanje – ili bi cijela priča bila znatno manje sporna?

Tu je i pitanje svih onih mladih ljudi koji nemaju „pravo prezime“, političku poziciju u porodici ili roditelja koji je na čelu državnog resora. Da li su oni imali istu šansu?

Ministar kaže da Crnoj Gori treba oko 3.000 stručnih ljudi i da mladima treba omogućiti da pronađu svoju šansu. Sa tim se teško može polemisati. Osim da posle Aldine ostaje još 2999 mladih i stručnih. Ali upravo zbog toga bi država morala biti prva koja će pokazati da se šansa za mlade ne određuje prema tome čiji su sin ili kćerka.

Ibrahimović je slučaj opisao kao „populističku temu“, ali javnost ne pita za porodične odnose zato što neko ne želi da mladi ljudi napreduju. Pita zato što javne funkcije i angažmani moraju biti praćeni većim stepenom transparentnosti kada postoji direktna porodična veza sa funkcionerom koji ima političku i institucionalnu moć.

Posebno je problematično što Agencija za sprečavanje korupcije još nije završila postupak kojim treba da utvrdi postoji li sukob interesa. Dakle, odgovor institucije još ne postoji, ali je politički odgovor već stigao: izbor je, prema riječima ministra, opravdan biografijom.

Ostaje zato ono najvažnije pitanje:

Da li je Aldina Ibrahimović dobila priliku zato što je bila najbolji kandidat – ili je javnost jednostavno dobila još jedan primjer u kojem se tek naknadno objašnjava zašto je baš dijete visokog državnog funkcionera bilo najbolji izbor?

Odgovor na to pitanje ne bi trebalo da zavisi ni od ministrovog uvjeravanja ni od medijskih interpretacija. Trebalo bi da bude vidljiv iz procedure: kriterijuma, kandidata, bodovanja i obrazloženja odluke.

Jer ako je zaista presudila samo biografija, onda ne bi trebalo da postoji ništa što bi se od javnosti moralo skrivati.

A ako bi ista pravila važila za kćerku ministra, kćerku opozicionog političara, dijete nekoga ko nije politički aktivan i mladog čovjeka koji je na evidenciji nezaposlenih, onda bi država konačno pokazala ono što građani godinama traže – da se do posla i prilike dolazi po sposobnosti, a ne po prezimenu.