U Crnoj Gori ne treba da bude najveći problem kada mlada osoba postavi pitanje ministru, nego kada joj taj isti ministar, umjesto da to učini, kaže da je preambiciozna i premlada da bi ga bilo šta pitala.

U tom činu se, zapravo, ogleda naša politička kultura. Ona kultura u kojoj funkcija ne znači odgovornost, nego položaj sa kojeg se građanima dijele lekcije. Ona u kojoj javni funkcioner ne mora da odgovori na pitanje o kritikama za nepotizam, partijsko zapošljavanje ili spoljnu politiku, ali može da procjenjuje zrelost, izvore informisanja i “ambicioznost” osobe koja pita. Ona u kojoj se mladost ne doživljava kao energija i hrabrost, nego kao mana.

Studentkinja Ajla Drešević nije, koliko se moglo čuti, uradila ništa skandalozno. Postavila je pitanje. Možda oštro, možda direktno i, srećom, bez one uobičajene doze poniznog uvoda u kojem se vlast prvo mora umiriti i odobrovoljiti, pa tek onda pitati. Ali to je bilo sasvim legitimno pitanje, a posao ministra je da na njega odgovori.

Umjesto toga, ministar Ervin Ibrahimović je nastupio iz pozicije moći, šaljući joj poruku koja se u takvim situacijama često čuje, čak i kada nije izgovorena doslovno: ko si ti da mene pitaš?

To “ko si ti” nije bilo izgovoreno samo jednoj studentkinji. Ono je upućeno cijeloj generaciji mladih ljudi kojima se stalno poručuje da su budućnost, ali da u sadašnjosti ipak treba ćute. Da treba da ostanu u Crnoj Gori, ali da ne smetaju. Da budu obrazovani, ali ne previše drski. Da misle, ali ne glasno.

To je ono što mlade ljude decenijama tjera iz ove zemlje. Ne samo siromaštvo, ne samo nezaposlenost, ne samo nehumani i nepristupačni stanovi i male plate, nego osjećaj da ovdje uvijek moraš da dobiješ odobrenje od nekog starijeg, samo zato jer je stariji. Kao da građanska zrelost dolazi sa godinama. Nažalost to, kako vidimo, nije slučaj. Naše generacije sada ubiraju plodove onoga što su generacije prije sijale.

Najzanimljivije je što se mladima najčešće spočitava nezrelost upravo onda kada pokažu zrelost. Kada ćute, onda su apatični. Kada odu, onda su nezahvalni. Kada se uključe u politiku, onda su nečiji projekat i instrument. Nikako da im se dozvoli da budu ono što jesu: ravnopravni građani.

U tom smislu, reakcija ministra Ibrahimovića je simptomatična i ne možemo je svesti samo na nervozan ili ishitren odgovor jednog političara na neugodno pitanje. Održao je pravi mali javni čas iz hijerarhije, valjda u želji da sama činjenica da je on stariji, i to ministar, zatvori raspravu.

E, tu je Crna Gora kao loša i nezabavna karikatura Japana. Volimo hijerarhiju, ali bez odgovornosti. Volimo da mladi poštuju starije, ali po mogućstvu, da stariji nemaju obavezu da budu dostojni poštovanja. U japanskoj kulturi, međutim, postoji snažan odnos između starijih i mlađih, senpai i kōhai. Stariji ima iskustvo, ali i obaveze. Mlađi ima manje iskustva, ali to ne znači i manje dostojanstva. Kod nas je taj odnos često izopačen, pa tako vidimo da stariji ima pravo da prekida, omalovažava i “spušta”, a mlađi treba da bude zahvalan što je uopšte dobio mikrofon.

Možda bi našim političarima više koristio jedan drugi japanski pojam, shoshin, što znači um početnika. To je zen budistička ideja da čovjek, čak i kad ima iskustvo, moć ili znanje, mora da sačuva sposobnost da sluša kao početnik. Da ne misli da sve zna samo zato što je dugo u sistemu, u životu zapravo.

Ibrahimović je samo upotrijebio stari trik: napad je najbolja odbrana. Odnosno, kad ne možeš da odgovoriš, diskredituj onoga ko postavlja pitanja. Kada te pitaju o nepotizmu, pričaj o “žutoj štampi”. Kada te mlada žena pogleda pravo u oči, podsjeti je na to da je mlada i preambiciozna.

Zato ova priča ne bi smjela da ostane samo još jedan dnevni skandal koji će se brzo zaboraviti.

Ne treba se plašiti mladih koji pitaju. Treba se plašiti dana kada više neće htjeti ništa da pitaju.

Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Stav" nijesu nužno i stavovi redakcije 24kroz7