Nijesu svi daljinski uređaji bežični. Neki su prikačeni na funkciju, na ministarsku fotelju i čekaju signal. Tako izgleda politički performans Majde Adžović – ministarke javnih radova u Vladi Milojka Spajića – žene koja je u samo nekoliko dana uspjela da postane lice sveopšteg bezličja. U trenutku kada se odlučuje o jednoj od najopasnijih investicija po javni interes, o milionima kvadratnih metara državne imovine i milijardama eura, Majda Adžović izgleda kao osoba koja je tu zalutala. Ali to nije slučajno – to je plan. Posađena je na ministarsku funkciju upravo zbog svoje nekompetentnosti. Jer ne zna, jer neće pitati, jer neće misliti. Ona je investicija vlasti u bezuslovnu poslušnost.

Ne možete ne primijetiti njenu gotovo robotsku spremnost da garantuje javnosti sve ono što joj šef kaže da garantuje. A Majdin šef nijesu građani i građanke Crne Gore. Šef je premijer, a Majda – klimne, potpiše, brani. Ne zna šta, ne zna kako, ali zna da mora.

U sinoćnoj emisiji Načisto sa Petrom Komnenićem, ministarka se nije samo pojavila – ona se rastvorila kao loše skrojen prospekt, pun slogana, bez sadržaja. Na svaki logičan argument, ona nudi frazu. Na svaku činjenicu, nudi zbunjen pogled. Na svaku sumnju u zakonitost projekta, odgovara političkim PR-om koji vrijeđa zdrav razum.

Ne postoji ni plan, ni procedura, ni zakonski okvir koji podržava ovaj projekat, ali zato postoji Majda Adžović – tu da brani neodbranjivo. Poput čuvara ruševine koji nas, umjesto da krene da krpi rupe, uvjerava u to da su te rupe zapravo prozori.

I to je tragedija – ne samo politička, već i duboko rodna. Jer kada žena, mlada i obrazovana, dobije priliku da učestvuje u vlasti, a pristane da bude megafon muškarca koji je koristi kao paravan, tada ne propada samo jedna funkcija – urušava se i povjerenje u mogućnost drugačije politike. Nije Majda iskoristila priliku, nego je prilika iskoristila nju. Postala je ministarka čija se funkcija svodi na klimanje glavom.

Za ženu u politici, to je najgora moguća uloga: Adžović je pristala na to da ne zna, da ne pita, da ne talasa – i time je učvrstila sve one stereotipe zbog kojih ženama godinama zatvaraju vrata odlučivanja.

Kao ministarka, ona nije simbol napretka – već ogledalo nazadovanja. Ona je simbol nove političke potrošnje: mlada, poslušna, prazna.

Da je gledao nastup Majde Adžović, Dōgen – japanski zen majstor iz 13. vijeka – možda bi rekao: „Kada um ne prebiva ni u čemu, tada se otkriva istinska priroda stvari”. U vremenu u kojem se Crna Gora spotiče između evropskih ambicija i domaćih šema, ministarka na daljinsko upravljanje nije manja greška – već sistemski kvar. A kvar se ne popravlja ako ga ignorišemo. On se širi.

Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Stav" nijesu nužno i stavovi redakcije 24kroz7