Riječ odgovornost često se doživljava kao prijetnja jer se poistovjećuje sa krivicom, sankcijom ili disciplinskim postupkom. Međutim, riječ je o dvije različite kategorije. Krivica se utvrđuje kada dođe do greške. Odgovornost postoji unaprijed, prije nego što se bilo šta desi. Ona predstavlja okvir upravljanja procesom.

Kada sam prvi put preuzeo rukovodeću poziciju, trebalo mi je vremena da razumijem jednu jednostavnu stvar: kada nadređeni kaže da nešto treba uraditi, to ne znači da se zadatak mora lično izvršiti, već da sam odgovoran da bude završen na adekvatan način. Tada mi je postalo jasno da rukovođenje nije izvršavanje zadataka, već obezbjeđivanje da proces ima tok, rok i rezultat.

U drugoj situaciji, tokom rada u privatnom sektoru, kompanija se našla pod negativnom medijskom pažnjom. Prvo pitanje bilo je: ko je odgovoran? Moj odgovor bio je da sam odgovoran ja, a da ćemo utvrditi ko je eventualno pogriješio. Razdvajanje ta dva pojma promijenilo je tok razgovora. Preuzimanjem odgovornosti preuzima se i kontrola nad situacijom. Utvrđivanje greške dolazi nakon toga.

Iz takvih iskustava postaje jasno da odgovornost ima konkretan sadržaj. Ona nije apstraktna riječ, već skup jasno definisanih principa.

Prvi princip jeste pravo delegiranja uz zadržavanje odgovornosti za rezultat. U profesionalnom sistemu izvršenje zadatka može biti povjereno najadekvatnijem izvršiocu, ali odgovornost za ishod ostaje na nosiocu procesa. Delegiranje zadatka ne znači delegiranje odgovornosti.

Drugi princip podrazumijeva obavezu provjere kvaliteta izvršenja. Izvršenje bez kontrole nije upravljanje procesom, već prebacivanje obaveze. Nadzor i evaluacija sastavni su dio odgovornosti.

Treći princip jeste krajnja odgovornost za ishod procesa. Rezultat se ne razvodnjava kroz organizacionu strukturu niti se gubi u kolektivnoj nadležnosti. Svaki proces mora imati jasno prepoznatljivog nosioca odgovornosti.

Četvrti princip zahtijeva da odgovornost bude praćena stvarnim ovlašćenjima. Nosilac odgovornosti mora imati mogućnost da interveniše kada se proces zaglavi, kada dođe do konflikta nadležnosti ili kada je potrebno otkloniti prepreku. U suprotnom, odgovornost ostaje formalna i bez upravljačke snage.

Peti i poslednji princip koji ovdje postaljam odnosi se na neprekinutu liniju odgovaranja. Svaka funkcija odgovara neposredno nadređenoj funkciji i ima odgovornost prema neposredno podređenima. Preskakanje hijerarhijskih nivoa dovodi do nejasnog vlasništva nad procesom i slabljenja strukture upravljanja.

Pored profesionalne, postoji i dimenzija moralne odgovornosti. U javnoj upravi odgovornost nije isključivo organizaciona kategorija, već i pitanje odnosa prema javnom interesu. Funkcija koja upravlja procesom ne raspolaže privatnim resursima, već sredstvima i pravima građana. U tom kontekstu, moralna odgovornost podrazumijeva svijest da formalno ispunjavanje procedure nije uvijek dovoljno ukoliko rezultat proizvodi nepravdu, neracionalno trošenje sredstava ili sistemsku štetu. Profesionalni standard ostaje nedovoljan bez etičkog standarda.

U sistemu u kojem su ovi principi jasno postavljeni, svaki upravni proces ima svog vlasnika. Ne kolektivnu nadležnost, ne opštu formulaciju, već precizno definisanu funkciju koja organizuje, prati i odgovara za rezultat. Tek tada je moguće govoriti o rokovima, mjerenju učinka i unapređenju sistema.

Odgovornost nije krivica. Ona je osnova upravljanja. Bez jasno definisane odgovornosti, nema ni profesionalne javne uprave.

Ako želite da prokomentarišete tekst, podijelite svoje misli i/ili iskustvo ili započnemo novu temu – pišite na [email protected] Svaki e-mail će biti pročitan.

Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Stav" nijesu nužno i stavovi redakcije 24kroz7